www.zdravlje.gov.rs
Са подацима од: 08.11.2012.

Нацрт Закона о заштити особа са менталним сметњама

На овој страници можете оставити ваше коментаре у вези нацрта Закона о заштити особа са менталним сметњама.

Текст нацрта закона

Нацрт Закона о заштити особа са менталним сметњама (doc) 179 KB (19.03.2013)
Покажи послате коментаре (11)
Ranilovic Darko 11.5.2014. - 14:50
moj slucaj je pravne prirode pa bih molio da mi neko pomogne,zato sto me je neko slikao prilikom pokusaja samo ubistva.Sliku sam nasao na portalu dnevnih novina kurir,a posto nemam novca da podignem optuznicu ja bih vas zamolio za savet.
Lović Sanja 20.1.2014. - 22:8
Kako je moguće da moju bolesnu ćerku po izlasku iz mentalne ustanove isteruje vlasnik t.j. otkazuje stan sa rokom kraćim od mesec dana?
milan 24.12.2013. - 8:57
ovo je bas dobro
Dejan 29.7.2013. - 12:40
Ja mislim da u zakon treba da se dodaju zastitne mere u slucajevima kad neko ometa lecenje lica sa mentalnim poremecajima tako sto ga podrzava u tome da ne uzima lekove kad mu bude bolje, a karakteristicno za mentalne pacijente je da prekinu sa lekovima kad im bude malo bolje, ili kad podrzava njegove ideje koje nisu bas u vezi sa stvarnim svetom, ili pokusava da ga "leci" vodeci ga kod raznoraznih vraceva i carobnjaka. Nisam mogao da nadjem ni kako da razumni clanovi porodice koji shvataju da su mentalne bolesti iste kao svaka druga hronicna bolest i da pacijent mora da uzima lekove svakodnevno i dozivotno bez obracanja sudovima i bez tuzbi za trazenje zabrane pristupa prijave nekome ovakvo ponasanje majki, sestri, brace, oceva i ostalih "zabrinutih" , koji decenijama odbijaju da prihvate da je na primer njihova cerka bolesna od bolesti koja je ista kao i bilo koja druga fizicka bolest, recimo dijabetes, i da stalno mora da bude tretirana lekovima i onda na ovakve zaumne nacine ometaju lecenje, kao st osam pomenuo, podrzavajuci lice u tome da ne uzima lekove ili neprekidnim vodanjem istog kod vraceva i carobnjaka. Mozda bi trebalo da bude moguce takvo ponasanje prijaviti psihijatru, ili tako nekome, koji bi onda po sluzbenoj duznosti morao da upozori doticne da prekinu sa takvim ponasanjem ili ce im biti zabranjen pristup bolesnom licu. To jest mozda bi trebalo ubaciti u zakon da se po sluzbenoj duznosti neko bavi sprecavanjem takvih lica da mentalno bolesne osobe "lece" kod vraceva i carobnjaka, a ne da se to prebacuje na razumne clanove porodice koji su onda prinudjeni da traze zastitu sudova, i onda tako unose jos veci razdor u porodicu koja je i tako vec razorena mentalnom bolescu, pa onda iz tacke posmatranja ovih izbezumljenih i iracionalnih deluje kao da razumni doprinose tome da ovaj bude bolestan zato sto njima ne dozvoljavaju da ga lece kod baba i vraceva, jer po njima mora da su u pitanju kletve i slicno kad lekari ne mogu bolesnog da izlece, jer takvi ne shvataju da je u pitanju neizleciva bolest koja se samo moze tretirati i ublazavati lekovima. Hvala
Katarina 11.5.2013. - 12:40
Kako je u zakonu regulisana zastita zdravog stanovnistva od zloupotrebe psihijatrije,nasilnog smestanja u psihijatrijske bolnice,neosnovanog lecenja,postavljanja laznih dijagnoza od strane lekara neuropsihijatra.Nasilno lecenje zdravih ljudi predstavlja zlocin protiv coveka i covecnosti i tesko krivicno delo usmereno protiv zdravlja ljudi.
dr Ksenija Tepic Ristic 8.1.2013. - 18:28
Sta sa pravima osoba sa mentalnim problemima smestenim u ustanovama socijalne zastite obzirom da ovaj zakon obuhvata samo lecenje u zdravstvenim ustanovama?Hvala
macafaca 12.12.2012. - 18:19
Muz mi je trenutno na psihijatriji u NS. Tamo ne dozvoljavaju mobilne telefone, nista ostro sto na neki nacin razumem.Medjutim kad sam sutradan dosla u posetu muzu, videla sam da su mu u ormaricu stavili brijac i on se sam obrijao..Pitanje je sad ko je ovde zbunjen? Sa jedne strane se ne dozvoljava ostro ,sto razumem, a sa druge strane niko nije zaduzen za brijanje pacijenata i zapravo ko to treba da radi? On nije agresivan i nikog ne dira. pa zato ne diraju ni njega.Ihnace u bolnici su ceste kradje , a posto su na psihijatriji niko nije odgovoran za kradju i niko nikog ne slusa..Jedan pacijent je tvrdio da su mu lekari uzeli mobilni, a lekari tvrde da ga je neko od drugih pacijenata ukrao.Pa ko snosi odgovornost za takve stvari? I kome verovati ? Nije lako ni lekarima jer i njih je malo , a pacijenata mnogo. Kad sam dosla sa hitnom i muzem, jedna Romkinja se zalila da joj je lose i zelela je da je smeste u bolnicu (valjda da bude na toplom i da ima sta da pojede jer zatvori su puni ,a ako nema mesta tamo valjda ima mesta na psihijatriji...)Zato i ne smem mnogo hrane i stvari da odnesem muzu jer ce ih neko ukrasti, a niko ne snosi odgovornost. Takodje pacijenti mogu i da puse u hodniku jer ih niko nece optuziti zato sto su valjda na psihijatriji...a posetioci mogu bez problema da unesu sta god hoce jer nema kontrole sto i lekarima i pacijentima otezava situaciju. Inace koriscenje mobilnog dozvoljavam, ali bilo bi pozeljno da se nekako tokom noci zabrani upotreba mobilnog za pacijente da ne bi uznemiravali nekog u 2,3 sata ujutru...ili da im se ogranici nekako koriscenje mobilnog u odredjeno vreme kad su posete ili izmedju pregleda i obroka...samo kako to sprovesti?...da svak ko ima nekog taj napise revers,preda sestri na cuvanje i da sestra daje mobilne obavezno u odredjeno vreme...ili nekako drugacije..) , ali je opet dobro kako bi imali kontakt sa svojom porodicom i najblizima. Pokusavam da budem objektivna i da sagledam probleme i pacijenata i osoblja koje tamo radi...
Međunarodna mreža pomoći IAN 5.12.2012. - 14:5
Svojim komentarima želimo da ukažemo na osnovne probleme/postavke u nacrtu koje kod nas izazivaju veliku zabrinutost a vezano za unapređenje prava i zaštitu osoba sa mentalnim smetnjama uopšte, a naročito za određene podgrupe unutar ovako široko i heterogeno definisane osnovne ciljne grupe. A. Grupa komentara vezanih za zaštitu prava korisnika psihijatrijskih usluga kojima je potrebno dugogodišnje lečenje i obuhvatna rehabilitacija (ova grupa se često naziva i mentalno oboleli od težih mentalnih poremećaja) Da li je moguće zaštititi prava bez reforme sistema zaštite mentalnog zdravlja ?! Kada je reč o unapređenju pravnog položaja i izjednačavanju prava mentalno obolelih pacijenata sa drugim pacijentima smatramo da ovo zakonsko rešenje nema potencijal da, kako je ministarka zdravlja, profesorka Dejanović najavila, ove pacijente izvuče iz pozicije pacijenata drugog reda. (citat preuzet sa vesti sa sajta Ministarstva zdravlja.... Ако има и у нашој земљи пацијената другог реда, поред оних са ретким болестима, то свакако јесу нажалост особе са менталним сметњама", напоменула је министарка). Trenutno se u Srbiji veliki deo dugotrajnog oporavka i psihosocijalne rehabilitacije mentalno obolelih lica odvija u velikim psihijatrijskim bolnicama, socijalnim ustanovama azilarnog tipa kao i u porodicama koje takođe godinama i decenijama neguju svoje mentalno obolele članove. U okviru posete Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture jednoj od pet velikih psihijatrijskih bolnica došli smo do podataka da je 460 pacijenata u bolnici duže od godinu dana, a od toga čak 111 u instituciji preko 10 godina. Sličnu situaciju opisuju i druga nezavisna tela kao što je Evropski Komitet za sprečavanje mučenja, domaće nevladine organizacije (Helsinški odbor za ljudska prava, MDRI i druge). Lekari i uprave ovih institucija redovno i javno govore o problemu otpusta dela pacijenata u stabilnoj remisiji. Pored ovih pacijenata koji su usled nepostojanja, iscrpljenosti porodičnih resursa i/ili nedostatka brige porodice i šire zajednice u institucijama, postoji i veliki broj pacijenata kod kojih je čitav teret rehabilitacije i nege na članovima porodice bez ili sa vrlo malo podrške od strane zvaničnih institucija. Ovakva situacija za većinu porodica predstavlja teret koji ne može proći bez velikih posledica i po rehabilitaciju osobe koja pati od mentalnog poremećaja i po kvalitet života ostalih članova domaćinstva. Smatramo da bi zakonsko rešenje trebalo da ponudi unapređenje pravnog položaja svih osoba sa mentalnim smetnjama. U ovom smislu svako rešenje koje ne definiše i ne reguliše i pitanje reforme sistema za zaštitu mentalnog zdravlja nije dovoljno obuhvatno i ostavlja ovu veliku grupu ljudi i članove njihovih porodica u, po našem mišljenju, poziciji koja sama po sebi predstavlja teško kršenje njihovih prava (pravo na slobodu od torture, surovog i nečovečnog postupanja, pravo na život u zajednici, pravo na dostupnu zdravstvenu zaštitu, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na privatnost i druga prava). Probleme koji su vezani, sa jedne strane za pacijente koji su lišeni slobode odnosno trajno smešteni u velike ustanove, i sa druge za pacijente koji su lišeni mogućnosti da dobiju stručnu psihosocijalnu rehabilitaciju u zajednici, vidimo u zastarelom načinu organizacije psihijatrijskih službi. U Nacionalnoj strategiji razvoja zaštite mentalnog zdravlja koja je na liniji preporuka Svetske zdravstvene organizacije prepoznaju se ovi problemi i nudi se niz rešenja koja u svojoj osnovi imaju reformu sistema psihijatrijskog lečenja i razvoja mentalnog zdravlja kroz otvaranje centara i službi u zajednici. Pored ovog strateškog dokumenta u Srbiji postoje i iskustva vezana za uspostavljanje i razvoj centra i službi za mentalno zdravlje u zajednici kao alternative dominantnom postojećem modelu organizacije psihijatrijskih službi, sa pokušajima deinstitucionalizacije pacijenata iz velikih bolnica i nuđenjem obuhvatne nege u zajednici za sve stanovnike određenog područja. Smatramo da ni pozitivna ni negativna iskustva koja su prikupljena tokom poslednjih 10 godina u pokušaju da se ove službe uspostave i zažive, takođe nisu uzeta u obzir prilikom definisanja ovog nacrta, niti da je nacrt u skladu sa Nacionalnom strategijom razvoja zaštite mentalnog zdravlja, pa ostaje veliko pitanje koji strateški dokument stoji iza predloga nacrta. U postojećem nacrtu u članu 2 u kojem se definišu osnovni pojmovi propušta se definisanje službe za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici, odnosno centra za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici koji podrazumevaju i zaštićeno stanovanje i radnu rehabilitaciju. Službe za zaštitu mentalnog zdravlja koje nude rešenja za probleme koje smo pomenuli, a koje su jasno definisane u Nacionalnoj strategiji razvoja zaštite mentalnog zdravlja Republike Srbije, pominju se u članu 12 predloženog nacrta koji definiše vrste ustanova za lečenje osoba sa mentalnim smetnjama tek kao organizacione jedinice psihijatrijskih ustanova koje ove mogu (dakle nemaju obavezu) da osnuju. Smatramo da je najveći nedostatak postojećeg nacrta zakona upravo to što predloženi nacrt zakona ne nudi rešenja koja bi doprinela boljoj organizaciji, tj. transformaciji postojećih psihijatrijskih službi u moderne službe za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici, a koja su neophodni preduslov za bilo koje dalje unapređenje zdravlja i zaštitu prava svih osoba sa mentalnim poremećajima. Ovaj stav je podržan od strane SZO, a naveden je kao osnovni princip kako u Strategiji , tako i u brojnim stručnim dokumentima. Smatramo da uloga centara za zaštitu mentalnog zdravlja mora biti jasnije definisana na način koji će ukazivati da centri za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici treba da razviju sve neophodne oblike psihosocijalne rehabilitacije sa ambulantnim službama, dnevnom bolnicom, službama za lečenje u kućnim uslovima, službama za psihosocijalnu rehabilitaciju i radno osposobljavanje i zaštićenim stanovanjem, a koji će obezbediti podršku procesu deinstitucionalizacije, tj. olakšati uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama u socijalnu sredinu. B. Grupa komentara vezanih za nedovoljno uključivanje korisnika, porodica i branitelja ljudskih prava Ništa o nama bez nas – moto međunarodnog invalidskog pokreta Naš sledeći komentar se odnosi na način izrade sadašnjeg nacrta zakona. Uz puno uvažavanje stručnosti, iskustva i dobrih namera stručnog tima Nacionalne komisije koja stoji iza nacrta, smatramo da je Ministarstvo zdravlja u konsultativni postupak definisanja nacrta trebalo da uključi i druge zainteresovane strane, a pre svega osobe sa mentalnim smetnjama kao i članove njihovih porodica. U Srbiji već duži niz godina aktivno radi nekoliko udruženja osoba sa mentalnim poremećajima dok udruženja roditelja mentalno nedovoljno razvijenih osoba aktivno rade i više decenija. Pored osoba čija prava zakon treba da zaštiti smatramo da je bilo važno uključiti i branitelje ljudskih prava koji su takođe mogli dati značajan doprinos u iznalaženju praktičnih rešenja za probleme koje nacrt pretenduje da reši. Smatramo da bi nacrt zakona trebalo da podrazumeva mehanizme koji na aktivan način uključuju osobe sa mentalnim smetnjama, kao i položaj i detaljni opis uloge zaštitnika njihovih prava. U nacrtu se ne pominje ni jedan organizovani oblik komunikacije zdravstvene ustanove i korisnika usluga kao što je Savet pacijenata ili pacijenta medijatora u cilju poboljšanja položaja osoba koje su u ustanovi smeštene duži vremenski period. Sa institucijom Saveta pacijenata takođe postoje iskustva u našoj zemlji koja mogu biti osnov za regulisanje ove oblasti. Podrška institucionalizovanju dijaloga između korisnika i pružaoca psihijatrijskih usluga dolazi i od strane brojnih domaćih i stranih stručnjaka i nezavisnih institucija (Evropski komitet za borbu protiv torture podržava praksu obrazovanja Saveta pacijenata u psihijatrijskim bolnicama). Kada je reč o instituciji Zaštitnika prava pacijenata, pozdravljamo zakonsko rešenje ponuđeno u okviru drugog nacrta zakona koje je Ministarstvo zdravlja pripremilo – Nacrta zakona o zaštiti prava pacijenata, prema kome je zaštitnik nezavistan od zdravstvene institucije. Ono što nedostaje je detaljnije definisanje uloge zaštitnika prava pacijenata za osobe sa mentalnim smetnjama jer se sa aspekta zaštite prava radi o veoma specifičnoj oblasti. Naime, rešenje predviđa da bi zaštitnik prava pacijenata štitio sve pacijente na određenoj teritoriji, uključujući i osobe sa mentalnim smetnjama. Smatramo da je potrebno angažovati zaštitnika prava pacijenata samo za ovu grupu pacijenata, jer su njihove potrebe za zaštitom prava specifične i relativno češće nego u drugim oblastima zdravstvene zaštite. Kroz ulogu zaštitnika prava osoba sa mentalnim smetnjama mogu se značajno unaprediti položaj i prava osoba, pre svega prilikom smeštanja i zadržavanja bez pristanka u ustanovu, kao i kod upotrebe sredstava sputavanja. Specijalizovani nezavisni zaštitnici prava pacijenata sa mentalnim smetnjama mogu biti garant nepristrasnosti, i efikasan način unapređenja prava kroz građenje partnerskih i odnosa poverenja pacijenata i osoblja, a takođe mogu povećati efikasnost postupka i smanjiti teret administracije tokom ovih postupaka. Želimo da Vas podsetimo da je jedan od principa Ujedinjenih Nacija za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima da “zakon treba da predvidi automatsko periodično preispitivanje mehanizma u svim instancama koje utiču na integritet ili slobodu lica sa mentalnim poremećajima” (UN, 1991 ), i da bi trebalo da postoje zakonske odredbe za automatske mehanizme nadgledanja u svim slučajevima zadržavanja i lečenja bez pristanka, i u slučajevima dobrovoljnog prijema i tretmana koji traje više od određenog perioda. Idealno je da ih sprovodi nezavisno regulatorno telo sa pravnim statusom . Smatramo da u postojećem nacrtu zakona treba definisati specijalizovane zaštinike prava korisnika psihijatrijskih usluga i odrediti kao njima nadređeno telo jednu od postojećih nezavisnih institucija kao što su Zaštitnik građana ili Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Zabrinuti smo da bi se, kako je predviđeno, zaštitnici prava pacijenata koji nisu specijalizovani i bez opširnih znanja iz oblasti mentalnog zdravlja odnosno prirode i toka mentalne bolesti, teško snašli sa kompleksnim potrebama za zaštitom prava tokom zadržavanja i smeštanja u ustanovu bez pristanka, kao i prilikom sputavanja. Njima nadređena tela - Saveti za zdravstvo pri opštinama, mogla bi da obezbede poštovanje jednog od najvažnijih UN principa kada je reč o zaštiti osoba sa mentalnim poremećajima a to je nadgledanje u svim slučajevima prijema i lečenja bez pristanka, kao i u slučajevima dobrovoljnog prijema i tretmana koji traje više od određenog perioda. U ovom smislu smatramo da su Zaštitnik građana odnosno Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, institucije koje mogu garantovati viši stepen usklađenosti sa navedenim principom. C. Komentari koji se odnose na razmišljanja o tome kakav nam je zakon potreban ukoliko želimo da zaštitimo prava i nedovoljno mentalno razvijenih osoba i osoba sa poremećajima mentalnog zdravlja i osoba obolelih od bolesti zavisnosti Budući da se Međunarodna mreža pomoći IAN nije na isti način i sa istom posvećenošću bavila svim trima grupama, odnosno MNRO (mentalno nedovoljno razvijenim osobama), osobama sa poremećajima mentalnog zdravlja i osobama koje pate od bolesti zavisnosti, naše komentare vezane za ovo važno pitanje ćemo dati samo načelno i pre svega iz perspektive organizacije koja zastupa otvaranje alternativa u zajednici odnosno koja se zalaže za deinstitucionalizaciju. Smatramo da je otvaranje efikasnih i dostupnih službi u zajednici ono što je ključno za sve tri grupe osoba na čija prava se zakon odnosi. U pitanju su službe u kojima će osobe koje pate od mentalnih poremećaja uključujući bolesti zavisnosti moći da se efikasno leče i rehabilituju, a mentalno nedovoljno razvijene osobe dobiju odgovarajuću podršku. Dakle kod dve od tri navedene grupe se radi o lečenju i rehabilitaciji, a kod nedovoljno mentalno razvijenih osoba to nije slučaj. Smatramo da iako podrazumeva sve ove grupe, nacrt zakona najveći broj rešenja nudi za jednu podgrupu unutar grupe mentalno obolelih osoba – (u ovoj analizi smo koristili termine korisnici psihijatrijskih usluga kojima je potrebno dugogodišnje lečenje i obuhvatna rehabilitacija i podrška). Smatramo da je sa jedne strane predloženi nacrt fokusiran na rešavanje veoma važnih pitanja kao što su dobrovoljnost smeštaja i lečenja, upotreba sredstava za fizičko suputavanje i izolaciju, pomoć službenih lica, ali da nedostaju drugi elementi zaštite prava koji bi rešili goruće probleme vezane za kršenje prava ovih osoba dugotrajnim smeštanjem u ustanove osnosno slabom podrškom za ostajanje i život u zajednici. Stoga smatramo da ukoliko postoji potreba da se prava sve tri grupe štite kroz jedno zakonsko rešenje, da bi to zakonsko rešenje trebalo da uključi i delove koji se odnose na stvaranje alternativa za lečenje i podršku u zajednici u mnogo većem obimu, i sa osvrtom na realnosti i potrebe i nedovoljno mentalno razvijenih osoba i osoba koje pate od bolesti zavisnosti, i članova njihovih porodica. Naša želja i namera je da budemo konstruktivni i da naša iskustva i znanja, kao i dobre kontakte sa korisnicima, domaćim i inostranim stručnjacima, stavimo na raspolaganje predlagaču zakona, kao i Parlamentu. Zato Vas molimo da se oko ovog nacrta organizuje podrobnija i duža javna rasprava koja bi uključila sve zainteresovane strane i ponudila rešenja koja će ovu veliku grupu staviti u prvi ili jednaki plan sa drugim korisnicima zdravstvenih i socijalnih usluga, odnosno sa građankama i građanima u Republici Srbiji.
Dr Milan Stanojković, neuropsihijatar 2.12.2012. - 22:11
KOMENTAR PREDLOGA ZAKONA O ZAŠTITI OSOBA SA MENTALNIM SMETNJAMA Po meni suština je u tome da se ovakav zakon mora povezati sa organizacijom službi za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici, odnosno sa postepenim napuštanjem aziliranja mentalno obolelih osoba. Zapravo, zakon je neprimenjiv ako i dalje održavamo tradicionalne velike bolnice za dugotrajnu hospitalizaciju, jer je u njima sam način "lečenja" u suprotnosti sa odredbama novog zakona. Zato mislim da je neophodno naglasiti da će službe za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici biti dominantne u odnosu na bolničke i to bi bilo u skladu sa Deklaracijom iz Helsinkija iz 2005. godine u kojoj se ministri zdravlja zemalja potpisnica obavezuju u tački 10., stav xi, da će podržati: "razvoj službi mentalnog zdravlja u zajednici, koje bi zamenile negu u velikim institucijama za osobe sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja". Ova ideja se nagoveštava u članovima 12. i 13. predloženog zakona, koji se odnose na vrste ustanova za lečenje osoba sa mentalnim smetnjama (čl.12) i lečenje osoba sa mentalnim smetnjama u zdravstvenim ustanovama (čl.13)., ali je data kao mogućnost, a na kao zakonska obaveza. Po meni je potrebno izmeniti član 12. stav 2. u kome piše:"Zdravstvene ustanove iz stava 1. ovog člana mogu obrazovati organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja u zajednici", tako da on glasi: "U psihijatrijskim ustanovama iz stava 1. ovog člana obrazuju se organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja u zajednici". Član 13., koji u predlogu zakona ima 2 stava, treba dopuniti, tako da se u izmenjenom članu13. iza stava 1. nalazi novi stav 2. u kome piše:"Nega, lečenje i rehabilitacija osoba sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja obavlja se u službama (organizacionim jedinicama psihijatrijskih ustanova iz čl.12, st.2.) za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici", a u stavu 3., postojećem tekstu sadašnjeg stava 2. treba dodati reč: "bolničko", tako da on glasi: "Bolničko lečenje u psihijatrijskim ustanovama sprovodi se samo kada je to jedini ili najbolji način da se obezbedi najbolji medicinski postupak". U delu zakona koji se odnosi na hospitalizaciju bez saglasnosti pacijenta je očigledno došlo do propusta, jer se u članu 2., koji se odnosi na značenje izraza pominju i zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka, a u poglavlju VI zakona u kome se nalaze odredbe povezane sa nedobrovoljnom hospitalizacijom, ne pravi se razlika između zadržavanja i smeštaja bez pristanka. Takođe, rokovi za odluke suda su nejasni. U članu 29. stoji da je sud po prijemu obaveštenja o zadržavanju bez pristanka osobe sa mentalnim smetnjama, dužan da donese rešenje u roku od 30 dana! Međutim, u članu 33. piše da je sud dužan da u roku od 8 dana od prijema obaveštenja o zadržavanju bez pristanka osobe sa mentalnim smetnjama, donese rešenje o zadržavanju bez pristanka ili će osoba biti otpuštena iz psihijatrijske ustanove! U istom članu piše da sud može odrediti zadržavanje bez pristanka do 30 dana! Ispada da osoba mora biti otpuštena iz bolnice posle 8 dana ako sud ne donese rešenje, iako je možda hospitalizacija neophodna, a s druge strane svojim rešenjem sud može odrediti zadržavanje do 30 dana, što je predugačak period za zadržavanje. Smatram, da je ovo poglavlje potrebno potpuno preraditi. Neophodno je napraviti jasnu distinkciju između između prisilnog zadržavanja, koje sme trajati do 8 dana i prisilnog smeštaja, koji može trajati do 30 dana i koji se može produžavati. NIsam pravnik, pa uz ogradu da ne može drugačije, ne razumem zašto se u poglavlju IX u članu 45., koji se odnosi na otpust po odluci suda, u stavu 2. traži saglasnost suda za otpust osobe koja je smeštena bez pristanka, u slučaju otpusta pre isteka trajanja vremena smeštaja određenog rešenjem suda. Jasna mi je uloga suda u postupanju bez saglasnosti osobe, ali se podrazumeva da se otpust realizuje uz saglasnost pacijenta, pa ne znam šta bi tu sud mogao da kaže? Ovo bi moglo za kraće vreme da produži hospitalizaciju, odnosno da odloži otpust do prijema odluke suda, što bi verovatno zahtevalo bar nekoliko dana, a možda i duže!? Na kraju, u predlogu zakona se uopšte ne pominje postojanje nekog nezavisnog tela koje bi nadziralo primenu ovog zakona. Smatram da je to veliki propust, jer se zakon odnosi na vulnerabilnu populacionu grupu, odnosno osobe sa mentalnim smetnjama se, u najvećem broju slučajeva, ne mogu samostalno starati o primeni ovog zakona, bilo kao pojedinci, bilo kao članovi udruženja pacijenata.
Др Велимир Вешовић 29.11.2012. - 23:18
Потребно је прецизније дефинисати прехоспитално збрињавање особе са менталним сметњана, посебно у хитним стањима, када може постојати потреба за савладавањем отпора. Обзиром да такве ситуације нису ретке заслужују детаљнију дефиницију. Улога службених лица и њихово ангажовање током хитних интервенција такође тражи детаљније објашњење јер се на терену често јављају недоумице - када службена лица учествују у санитетском транспорту особе са менталним сметњама, када и како обавестити законског заступника о мерама спутавања, да ли је процена степена ризика од стране лекара хитне помоћи довољна за доношење одлуке о мери привременог спутавања.
Ivana 28.11.2012. - 13:44
U kojoj meri se ovaj zakon odnosi na domove za smestaj dusevno obolelih lica? Narocito kada se govori o prinudnom smestaju pacijenta i tretmanima koji se primenjuju. Hvala
Убаци нови коментар
Име:
Коментар:
 
Министарство здравља Републикe Србијe, Немањина 22-26
Сва права задржана